„Davanje je najviši izraz moći. U samom aktu davanja ja doživljavam svoju čvrstinu, svoje bogatstvo, svoju snagu. Taj doživljaj pojačane vitalnosti i moći ispunjava me radošću. Ja doživljavam sebe kao bogatog, kao onog koji troši, koji je živ i zato radostan. … Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, od najskupocenijeg što ima, ona daje od svog života. To ne znači nužno da žrtvuje svoj život za drugu osobu – već da joj daje od onoga što u njoj živi; ona joj daje svoje radosti, svog interesa, razumevanja, znanja, humora, tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Takvim davanjem od svog života obogaćuje drugu osobu, pospešuje životnost drugoga, pospešujući i vlastitu.“
U knjizi „Umeće ljubavi“, Erih From opisuje da, osim u činu davanja, karakter ljubavi se ogleda u činjenici da ona uvek sadrži određene osnovne elemente, zajedničke svim oblicima ljubavi. To su: briga, odgovornost, poštovanje i poznavanje.
Da ljubav sadrži brigu, najočiglednije se vidi u majčinoj brizi za dete. Ona nas nikako ne bi mogla uveriti u svojoj ljubav prema detetu kad bismo videli da propušta da ga hrani, kupa, da mu osigura fizičku udobnost. Isto se odnosi na ljubav prema životinjama ili cveću. Kada bi nam žena rekla da voli cveće, a zaboravlja da ga zaliva, ne bismo poverovali u njenu „ljubav“ prema cveću. Ljubav je aktivna zaokupljenost životom i rastom onoga što volimo.
Drugi aspekt ljubavi predstavlja odgovornost. Danas se reč odgovornost često upotrebljava u značenju dužnosti, nečega što je čoveku nametnuto spolja. Ali odgovornost, u svom pravom značenju, potpuno je dobrovoljan čin; ona je moj odgovor na potrebe, izražene ili neizražene, drugog ljudskog bića. Biti „odgovoran“ znači biti sposoban i spreman „odgovarati“. Ta odgovornost, u slučaju majke i deteta, odnosi se pretežno na brigu za fizičke potrebe deteta. U ljubavi između odraslih osoba ona se pretežno odnosi na psihičke potrebe druge osobe.
Odgovornost bi se lako mogla izroditi u dominaciju i želju za posedovanjem kada ne bi postojala i treća komponenta ljubavi: poštovanje. Poštovanje ne proizilazi iz straha, dakle nije strahopoštovanje, već označava, u skladu sa korenom reči (respekt od respicere=gledati), sposobnost da osobu vidimo onakvu kakva jeste, da smo svesni njene jedinstvene individualnosti. Respekt znači brigu da druga osoba raste i razvija se onakvom kakva jeste. Zbog toga respekt označava odsustvo iskorišćavanja. Želim da voljena osoba raste i da se razvija radi sebe same, i na svoj vlastiti način, a ne da bi mene služila. Jasno je da je respekt moguć samo ako sam ja postigao nezavisnost, ako mogu stajati i hodati bez štaka, a da ne moram vladati bilo kim ili izrabljivati drugoga. Respekt postoji samo u osnovi slobode. Ljubav je dete slobode, a nikada dete dominacije.
Ne možemo poštovati neku osobu ako je ne poznajemo. Postoje mnogi slojevi poznavanja; poznavanje koje je aspekt ljubavi ne zaustavlja se na periferiji, već prodire do srži. Ono je moguće samo ako ja uspevam da prevaziđem brigu za sebe i vidim drugu osobuna njen vlastiti način. Mogu da znam, na primer, da je osoba ljuta, čak i ako to ne pokazuje otvoreno. Ali, mogu je poznavati još dublje: tada ću znati da se ispod ljutnje nalazi teskoba i zabrinutost, usamljenost i krivica, da je njena ljutnja manifestacija nečeg dubljeg i videću je kao nemirnu i zbunjenu, to jest kao osobu koja pati, a ne kao ljutitu osobu.
Briga, odgovornost, poštovanje i poznavanje međusobno su zavisni. Oni predstavljaju odraz zrelosti osobe, osobe koja razvija svoje snage produktivno, koja želi da ima jedino ono za šta se trudila, koja je odbacila narcisoidne snove saznanja i svemoći, koja se uzdigla do poniznosti što se zasniva na unutrašnjoj snazi, koju jedino može pružiti istinska produktivna delatnost.
– odlomak iz knjige „Umeće ljubavi“, Erih From, 1962.