Kako psihoterapija funkcioniše? Šta zapravo predstavlja i u čemu nam može pomoći?
Pre nego što odgovorimo na pitanje zbog čega se ljudi odlučuju za odlazak na psihoterapiju, važno je da razmotrimo predrasudu koja se vezuje za pružanje psihološke pomoći – da li odlazak „kod psihologa“ znači da sam lud? Šta uopšte znači biti lud, odnosno normalan?
Precizno određenje pojma normalosti koje bi moglo da se primeni na sve situacije ne postoji, a za njeno definisanje koristi se više indikatora kao što su patnja, disfunkcionalost (neprilagođenost), iracionalnost i nerazumljivost, nepredvidivost ponašanja i gubitak kontrole, nekonvencionalnost i upadljivost, nelagodnost posmatrača, kršenje moralnih i socijalnih normi. Za razliku od merenja temperature ili pritiska, merenje normalnosti je društveno uslovljeno. Konvencionalno i prihvatljivo su društveno promenljive kategorije. Procena normalnosti je uvek društvena procena jer zahteva prisustvo drugih ljudi, a ljudi često daju sebi slobodu da proizvoljno procenjuju tuđe ili svoje ponašanje, uzimajući kao parametar normalnosti „standard“ koji važi za većinu u njihovoj okolini, pa će ponašanje koje odstupa od uobičajenog biti okarakterisano kao nenormalno. Naročito kada se susretnu sa pojavama koje ne razumeju u potpunosti ljudi pokazuju tendenciju da ih proglase za nenormalne, ne samo zbog nedostatka informacija i nepotpunog shvatanja, već i zbog toga što ih kontakt sa nečim što ne razumeju, a što vide u drugom čoveku, podseća na činjenicu da to isto može i njima da se dogodi.
Kada je osoba depresivna, ona doživljava patnju jer je za nju pomisao na sutrašnjicu nepodnošljiva. Perspektiva novog dana donosi samo prazninu. Normalno je da čovek ne bi trebao da pati do ove mere, ali patnja istovremeno ne može biti potpuno izbegnuta jer predstavlja sastavni deo ljudskog emotivnog iskustva, kao na primer kada tugujemo za voljenom osobom ili kada dete pati zbog uginulog ljubimca. Istovremeno, patnja ne mora biti prisutna da bismo nečije ponašanje ili raspoloženje okarakterisali kao patološko. Osoba koja tvrdi da su u nju zaljubljene poznate ličnosti, te u njihovim pesmama, umetničkim radovima ili izjavama za medije pronalazi skrivene „dokaze“ i poruke njoj lično upućene (erotomanske sumanute ideje), može osećati euforiju i ekspanzivnost. Ipak, takvo ponašanje ćemo doživeti kao patološko jer ne odgovara realnosti.
Kao što se vidi iz navedenog primera, ni jedna definicija mentalnog poremećaja ne može da utvrdi jasne i precizne granice onoga što se smatra mentalnim poremećajem, koji se prema aktuelnim psihijatrijskim klasifikacijama mentalnih poremećaja opisuje kao ponašanje ili psihološki sindrom koji narušava funkcionisanje osobe u važnim aspektima njenog života kao što su briga o sebi, funkcionisanje na poslu, u školi, kod kuće, sposobnost održavanja relacija sa drugima, ili koji u značajnoj meri povećava rizik od smrtnog ishoda, patnje, onesposobljavanja ili gubitka slobode.
Iako psihoterapija može da se koristi u tretmanu psihičkih poremećaja, odlazak na psihoterapiju ne znači automatski da je osoba mentalno obolela. U svakodnevnoj psihoterapijskoj praksi najčešće se sreću funkcionalne i zdrave osobe koje se u nekom trenutku suočavaju sa problemima u psihosocijalnom segmentu života. Postoji mnogo definicija psihoterapije, nastalih tokom stotinak godina njenog postojanja i razvoja. Autori Holms i Lindli (Holmes&Lindley, 1991) definišu psihoterapiju kao „Sistematsko korišćenje odnosa (terapeut – klijent) radi produkovanja psihičkih promena kod klijenata.“ Odnos empatije i poverenja pruža korektivno emocionalno iskustvo i mogućnost promene referentnog okvira klijenta, odnosno njegove unutrašnje mape pomoću koje se snalazi u svetu oko sebe.
S obzirom da je nastala u okviru medicinskog modela, njen prvobitni i jedini cilj bio je lečenje – ublažavanje ili otklanjanje simptoma, psihičke patnje i uspostavljanje samokontrole. Međutim, danas je psihoterapija više od lečenja. Psihoterapijski tretman je usmeren na osnaživanje ličnosti i povećanje spremnosti za životne izazove i krize koje je čekaju (prevencija), kao i na poboljšanje kvaliteta života putem uklanjanja prepreka za lični rast i razvoj i ostvarivanje zadovoljavajućih porodičnih i drugih relacija. To je jedna vrsta učenja koje zamenjuje spontane promene nastale u procesu formiranja i sazrevanja ličnosti (Berger, 2000). U terapiji klijent uči putem samoposmatranja i analize svojih unutrašnjih sadržaja, i uz terapeuta koji mu pomaže da razume značenje i funkciju sopstvenog iskustva i ponašanja . U najširem smislu cilj psihoterapije je upravljen ka onome što je Erik Bern, tvorac transakcione analize odredio kao autonomnu ličnost, koja se manifestuje kroz oslobađanje ili jačanje kapaciteta za svesnost, spontanost i intimnost.
Ljudski rast i razvoj je prirodan proces, a povremeno traženje profesionalne pomoći samo način da se ovaj proces deblokira ili ubrza.