Gotovo svako od nas ima nekog ko mu se sviđao, ali sa kim nikad nije bio u vezi. Neretko, tu osobu idealizujemo i čini nam se da bi sa njom sve bilo lakše nego sa sadašnjim partnerom. Da li su neostvarene ljubavi savršene samo zato što se nisu ni dogodile?
Neostvarene ljubavi su savršene zato što želimo da verujemo da su savršene. Ljudski mozak reaguje na mentalne slike kao da se one zaista dešavaju, tako da svaki put kada maštamo o neostvarenoj vezi osećamo se kao da je osoba tu. Iako znamo da se sve odvija samo u fantaziji, opet nas u tim trenucima preplave prijatna osećanja za kojima žudimo. I kao u svakoj drugoj fantaziji, mogućnosti da maštamo o nekome su neograničene, što znači da ćemo neuzvraćenu ljubav najverovatnije idealizovati do mere koja je daleko od realnosti. Ako niste imali priliku da sa nekim uđete u partnersku relaciju i upoznate osobu kao svog partnera, nikada nećete moći da znate da li biste zaista odgovarali jedno drugom i kakva bi bila budućnost vašeg odnosa.
Kada neostvarene ljubavi postaju opasne?
Kada se neuzvraćena ljubav pretvori u opsesiju koja okupira veći deo našeg misaonog prostora, zbog koje patimo dugo i intenzivno i koja nas sprečava da ostvarimo srećan odnos sa nekim drugim, to ukazuje da imamo psihološki problem. Zamka leži u tome što zbog toga što se nisu desile, neostvarene ljubavi mogu da se „domaštavaju“ i idealizuju na način koji nama najviše odgovara. Osoba postaje i ostaje objekat beskonačne idealizacije.
Ako godinama mislimo na jednu osobu, a u braku smo sa drugom, možda verujemo u zabludu da samo jednom u životu možemo zaista voleti i da je dotična osoba naša jedina prava ljubav. Pošto se ljubav nije ostvarila, onda nemamo izbor nego da pristanemo na brak sa nekim ko nas manje zadovoljava (neka vrsta nezdravog kompromisa sa samim sobom). U svakom slučaju, ne vrednujemo sebe i život dovoljno čim smo osudili sebe na nekog ko nas nije želeo u prošlosti ili je bio nedostupan.
Kakve su posledice neostvarene ljubavi?
Neostvarena ljubav negativno utiče na samopoštovanje ako osoba veruje da ne vredi dovoljno čim joj drugi ne uzvraća ljubav. Neuzvraćena ljubav može da uzrokuje anksioznost, depresivno raspoloženje ili oscilirajuće promene raspoloženja u vidu uspona i padova. Kada zatvorimo sebe za druge ljude sa kojima bismo mogli da ostvarimo emocionalni odnos, naš „emocionalni rezervoar“ ostaje prazan jer su naše potrebe nezadovoljene. Osoba neće biti psihološki i emotivno dostupna i zainteresovana za druge ljude dokle god se „ne razveže“ od osobe koja joj nije uzvratila ljubav.
Neostvarenim ljubavima su skloniji adolescenti, ali i nezrele odrasle osobe koje odbijaju da prihvate da ljubav sa konkretnom osobom nije moguća. Osobe koje imaju nisko samopoštovanje i ne pronalaze dovoljno smisla i vrednosti u drugim aspektima svog života su, takođe, podložne ovoj vrsti problema. Potpuno je normalno da neko vreme tugujemo za nekim, pa čak i maštamo o tome na koji način je veza mogla da se razvija. To je sastavni deo procesa tugovanja i to nam je, u stvari, potrebno da bismo se oprostili od gubitka. Loše je kada dozvolimo da nas to blokira i onesposobi da nastavimo dalje i imamo zdrav emotivni život. Ako se osoba iznova zaljubljuje u ljude koji joj ne uzvraćaju ljubav, moguće je da u detinjstvu nije imala „sigurnu vezanost“ – odraslog koji nije bio tu onda kada je detetu najviše bilo potrebno. Ovo može da dovede do životnog obrasca po kome se osoba zaljubljuje u ljude koji je odbijaju i napuštaju.