Lekovi mogu da budu neophodni u momentima krize kada strahovi, anksioznost i očaj otežavaju razmišljanje, donošenje odluka i svakodnevno funkcionisanje, odnosno kada je našem mozgu potrebna hemijska podrška kako bismo pregurali dan.
Za razliku od lekova, psihoterapija zahteva aktivno angažovanje i emocionalni napor, ali može da bude daleko efikasnija u rešavanju emocionalnih poteškoća na duge staze, iz tri čvrsto utemeljena razloga:
- Postajemo svesni nesvesnih osećanja
Pretpostavka od koje psihoterapeuti polaze jeste da psihički problemi nastaju zbog toga što nismo u potpunosti svesni poteškoća kroz koje smo prošli. Negde u prošlosti pretrpeli smo situacije koje su bile toliko uznemirujuće ili tužne da smo morali da ih “odgurnemo” iz svesti. Recimo, ne možemo da se setimo prave dinamike između nas i roditelja, ili ne može da vidimo kako se ponašamo svaki put kada neko pokuša da nam se približi, ili ne možemo da dokučimo poreklo samosabotaže i panike oko seksa. Zbog toga ne možemo da putem racionalnog razmišljanja i diskusije dopremo do toga čega se plašimo ili za čim žudimo.
Psihoterapija je alat pomoću kojeg možemo da popravimo nedostatak samosvesti i dubljeg uvida u sebe, jer pruža prostor u kojem možemo da kažemo sve što nam pada nam pamet, bez opasnosti da će terapeut biti zgrožen, iznenađen ili da će mu biti dosadno. Terapeuti su već čuli sve. U njihovom prisustvu možemo da se osećamo sigurno i prihvaćeno, i zbog toga krucijalne ideje i osećanja isplivaju iz nesvesnog, dok nam terapeut pomaže da razumemo značenje sopstvenog iskustva, kojeg nismo bili svesni. Duhovi prošlosti konačno mogu da izađu na svetlost dana…
- Transfer
Kada terapija počne da se razvija, klijent će početi da se ponaša prema terapeutu na način koji odražava neke aspekte najvažnijih i najtraumatičnijih odnosa iz prošlosti. Na primer, klijent koji je imao roditelja koji ga je preterano kažnjavao, razviće snažno osećanje da ga terapeut smatra odbojnim ili dosadnim. Ili, klijent koji je morao da uveseljava depresivnog roditelja kada je bio mali, imaće tendenciju da nabaci masku šaljivdžije kad god se u terapiji pojavi preteće tužna tema.
Projekcija naših očekivanja ka spolja je nešto što stalno radimo u odnosu sa drugim ljudima, s tim što te situacije prolaze neopaženo ili im se ne pristupa na odgovarajući način. Psihoterapija predstavlja, za razliku od ostalih odnosa, kontrolisani eksperiment gde učimo da posmatramo ono što radimo i razumemo odakle dolaze ti impulse. Terapeut može, recimo, obazrivo da pita klijenta zbog čega misli da mu se ne dopada, ili da ga navede da uvidi kako šalama i sarkazmom prikriva tugu ili strah. Kada uočimo iskrivljenja u očekivanjima koja su rezultat lične istorije, imamo mogućnost da razvijemo manje samoosujećujuće obrasce interakcije i ostvarimo kvalitetnije relacije sa drugima.
- Prvi dobar odnos
Odnos sa terapeutom za neke ljude može da bude prvi dobar odnos u životu. Mnogi od nas su oštećeni prethodnim odnosima. Mnogi nisu imali u svom iskustvu kada su bili mali i bespomoćni, odrasle koji su bili pouzdani, koji su umeli da slušaju i uspostave zdrave granice, i učine da se osećamo vrednim. Terapeut može da bude prva osoba koja nas istinski razume i podržava, dobar roditelj koji nam je potreban, ili kojeg možda nikada nismo ni imali. Sa njim možemo da se vratimo u stadijum razvoja gde su stvari krenule lošim putem i da ih opet proživimo – sa boljim završetkom. Možemo da izrazimo svoje potrebe, da budemo ljuti ili očajni, terapeut će razumeti i podneti sva naša osećanja.
Dobar odnos sa terapeutom postaje model drugih odnosa, sa drugim ljudima, a terapeutov glas postaje deo našeg unutrašnjeg dijaloga. Kontinuirano, višestruko izlaganje razumu i empatiji ima lekovito dejstvo na emotivne rane.
Psihoterapija nije za svakog. Osoba mora da bude motivisana i da želi da joj se pomogne, da naiđe na dobrog terapeuta i da procesu da vremena i pažnje. Na taj način, psihoterapija može da bude najbolja stvar koju ste učinili za sebe.